Наслов
Пост
Велики пост или Света четрдесетница - Часни пост, је један од постова код хришћана.
Овај пост назива се Великим, и због посебне важности и због своје дужине. Састоји се од Свете четрдесетнице и Страсне седмице.
Четрдесетница је установљена, од стране Цркве, ради подражавања 40-дневног поста и молитве Господа Исуса Христа, које је Господ држао - после свога крштења, удаљивши се у пустињу - пред своје ступање на проповед Јеванђеља.
Прва недеља поста (четрдесетнице) зове се Чиста седмица. Друга недеља је Пачиста седмица. Трећа недеља је Крстопоклона седмица, јер се верницима који су ступили у подвиг поста, износи Часни крст на јутрењу на поклоњење и целивање. Четврта недеља је Средопосна седмица, јер је то време средине поста. Пета недеља поста се назива Глувна седмица. У току те недеље се не пева, не игра и не свира, а послови се не започињу. Шеста недеља је Цветна седмица. Тако је названа по цвећу и зеленим гранчицама које су деца и грађани бацали пред Христа при Његовом уласку у Јерусалим.
Иза Св. четрдесетнице, која се завршава у петак Шесте седмице поста, долази пост Страсне седмице или Велике седмице, посвећен учествовању у страдањима и смрти Господа Христа, по заповести његовој да ће:
„доћи... дани кад ће се отети Женик од њих, и онда ће постити у оне дане“ (Лука 5, 35).
Овај пост назива се Великим, и због посебне важности и због своје дужине. Састоји се од Свете четрдесетнице и Страсне седмице.
Четрдесетница је установљена, од стране Цркве, ради подражавања 40-дневног поста и молитве Господа Исуса Христа, које је Господ држао - после свога крштења, удаљивши се у пустињу - пред своје ступање на проповед Јеванђеља.
Прва недеља поста (четрдесетнице) зове се Чиста седмица. Друга недеља је Пачиста седмица. Трећа недеља је Крстопоклона седмица, јер се верницима који су ступили у подвиг поста, износи Часни крст на јутрењу на поклоњење и целивање. Четврта недеља је Средопосна седмица, јер је то време средине поста. Пета недеља поста се назива Глувна седмица. У току те недеље се не пева, не игра и не свира, а послови се не започињу. Шеста недеља је Цветна седмица. Тако је названа по цвећу и зеленим гранчицама које су деца и грађани бацали пред Христа при Његовом уласку у Јерусалим.
Иза Св. четрдесетнице, која се завршава у петак Шесте седмице поста, долази пост Страсне седмице или Велике седмице, посвећен учествовању у страдањима и смрти Господа Христа, по заповести његовој да ће:
„доћи... дани кад ће се отети Женик од њих, и онда ће постити у оне дане“ (Лука 5, 35).
Деца у цркви
Свака хришћанска мајка сматра једном од њених основних обавеза да научи дете молитви, чим његова свест почне да се буди, молитви, која је једноставна и лака за његово разумевање. Његова душа мора бити навикнута на усрдно и топло искуство кућне молитве, поред колевке, за своје ближње и породицу. Вечерња молитва детета смирује и омекшава му душу, он доживљава сладост молитве својим малим срцем и прима први мирис светих осећања.
Тешко је за дете да учествује у атмосфери која влада у цркви. У почетку оно само посматра. Види људе који се концентришу и обреде које још не схвата и чује несхватљиве речи. Међутим, сама свечаност и прослава цркве имају полетни утицај на дете. Када двогодишње дете жели да узме учешће у цркви, да поје, да говори или чини метаније – у томе можемо видети полетно стање душе којим је оно и невољно обухваћено. Говоримо ово из простог посматрања.
Али постоји још нешто више од нашег чулног опажања. Христос је невидљиво присутан у храму, види дете и благосиља га, примајући га у атмосферу благодати Духа Светога. Благодат га обухвата, као што топли ветрић обухвата листић траве у пољу, помажући да она расте споро и постепено, да пусти корен и да се развије. И тако се мајка жури да приведе своје дете Христу, благодати Његовој, без обзира да ли дете уопште схвата овај додир са даром благодати. Ово се посебно тиче Причешћа, најближег могућег јединства са Христом.
Мајка приводи своју бебу Тајни док беба још лежи у њеном наручју. Да ли је мајка у праву? „Пустите децу да долазе к Мени, јер таквих је Царство Небеско“. Да ли заиста можете рећи да су тамо, а затим и у пољима Палестине ова деца већ разумела учење Христово, да су седела код Учитељевих ногу и да су слушала Његову проповед? Немојте то говорити, јер јеванђелист запажа „да су му доносили малу децу да би их дотакао: а када су ово видели ученици Његови, забранише им.“ У доношењу својих малих, циљ мајки је био једноставно да се Његове руке дотакну деце, а не да би их Он подучавао божанском знању.
Дозвољавање деци да имају додир са духовном благодаћу је једна од првих, основних брига Хришћанина који мисли о својој деци, и задатак хришћанског друштва која се брине о својој младежи. Ту су врата за исправно Православно хришћанско васпитање. Просветљење, кајање и радост како се буде у дечијој свести јесу спољашњи показатељ чињенице да мали хришћанин осећа топлоту од божанског извора у себи. И чак ако и не осећа, невидљиво деловање благодати Божије не престаје; ми само не видимо, баш као што не видимо деловање сунца на наше здравље тренутно и одједном.
Али постоји још нешто више од нашег чулног опажања. Христос је невидљиво присутан у храму, види дете и благосиља га, примајући га у атмосферу благодати Духа Светога. Благодат га обухвата, као што топли ветрић обухвата листић траве у пољу, помажући да она расте споро и постепено, да пусти корен и да се развије. И тако се мајка жури да приведе своје дете Христу, благодати Његовој, без обзира да ли дете уопште схвата овај додир са даром благодати. Ово се посебно тиче Причешћа, најближег могућег јединства са Христом.
Мајка приводи своју бебу Тајни док беба још лежи у њеном наручју. Да ли је мајка у праву? „Пустите децу да долазе к Мени, јер таквих је Царство Небеско“. Да ли заиста можете рећи да су тамо, а затим и у пољима Палестине ова деца већ разумела учење Христово, да су седела код Учитељевих ногу и да су слушала Његову проповед? Немојте то говорити, јер јеванђелист запажа „да су му доносили малу децу да би их дотакао: а када су ово видели ученици Његови, забранише им.“ У доношењу својих малих, циљ мајки је био једноставно да се Његове руке дотакну деце, а не да би их Он подучавао божанском знању.
Дозвољавање деци да имају додир са духовном благодаћу је једна од првих, основних брига Хришћанина који мисли о својој деци, и задатак хришћанског друштва која се брине о својој младежи. Ту су врата за исправно Православно хришћанско васпитање. Просветљење, кајање и радост како се буде у дечијој свести јесу спољашњи показатељ чињенице да мали хришћанин осећа топлоту од божанског извора у себи. И чак ако и не осећа, невидљиво деловање благодати Божије не престаје; ми само не видимо, баш као што не видимо деловање сунца на наше здравље тренутно и одједном.